Delegacija Udruženja građana “Istočna alternativa” Republike Srpske, povodom Dana odbrane Bratunca 1992. godine, položila je cvijeće u Spomen-sobi i odala počast poginulim srpskim borcima i civilima iz ove opštine u Odbrambeno-otadžbinskom ratu.
Predsjednik Udruženja Vojin Pavlović rekao je Srni da je na današnji dan prije 33 godine odbranjen Bratunac od muslimanskih zelenih beretki i takozvane “Patriotske lige” i formirana srpska vlast u ovoj lokalnoj zajednici.
To je dovelo i do organizovanja srpskih lokalnh jedinica koje su kasnije ušle u sastav Vojske Republike Srpske.
“Pružanje oružanog otpora i odbrana Bratunca omogućili su opstanak srpskog naroda na ovom području”, istakao je Pavlović.
On je podsjetio na velika stradanja Srba u srednjem Podrinju prilikom brojnih muslimanskih upada iz Srebrenice u bratunačka srpska sela u kojima su počinjeni masovni zločini, ubistva i pokolji kao što je to učinjeno u Zagonima, Ranči, Gornjim Magašićima, Lozničkoj Rijeci, Ježestici, Fakovićima, Bjelovcu i Kravici gdje su pobijene i masakrirane desetine srpskih civila u jednom danu, a sela opljačkana i popaljena.
Pavlović kaže da Udruženje tradicionalno, od svog osnivanja, obilježava ovaj datum i ne zaboravlja srpske žrtve date za slobodu našeg naroda, te da očekuje da ovaj datum postane zvanično dan opštine Bratunac.
Prema Pavlovićevim riječima, jedino naziv jedne ulice u Bratuncu podsjeća na 17. april koji zaslužuje da mu se posveti veća pažnja i da mladi naraštaji budu upoznati kako je ovo mjesto odbranjeno od pripremljenog progona i pogroma srpskog stanovništva i zatiranja svega što je srpsko.
“To se mora znati i pamtiti. Žrtve ne smiju da budu zaboravljene, moramo im odavati počast i podsjećati na ljude i događaje koji su prethodili današnjem životu u slobodi koju ponovo ugrožavaju i žele da nam je oduzmu namećući različite jednostrane rezolucije, lažnu istoriju i negirajući srpske žrtve”, istakao je Pavlović.
On je poručio da “Istočna alternativa” poziva srpski narod na jedinstvo u odbrani slobode i Republike Srpske koja je jedina garancija za opstanak Srba na ovim prostorima.
3 komentara na na “Bratunac se sjeća: Položeno cvijeće za pale borce – “Žrtve se ne smiju zaboraviti!””
-
-
Ради потпунијег разумијевања теме истраживања, потребно је разумјети да се сребреничка регија састоји од пет општина (Сребреница, Братунац, Зворник, Милићи и Власеница), од којих су неке биле у саставу енклаве Сребреница, а на неке је вршен напад из поменуте енклаве. Дакле, сребреничка регија не представља географски појам, већ геостратешки термин који се користи за боље разумијевање ратних дешавања јер ако ову регију посматрамо у том контексту јасно је да је иста представљала једну цјелину у којој су поменуте општине добрим дијелом биле концентрисане једна ка другој. Националне тензије на простору средњег Подриња, посебно на подручјима Сребренице и Братунца, током осамдесетих година 20. вијека биле су изразито високе. Поједини београдски листови су у неколико наврата 1989. године писали о угрожености српског народа на подручју Сребренице и Братунца, те о присилном исељавању Срба са тог подручја. У писму 14 српских бораца из Другог свјетског рата, које су упутили Предсједништву ЦК СК Босне и Херцеговине стајало је како у њиховим селима ништа није изграђено од Другог свјетског рата, те да су Срби приморани да своју дјецу школују у Љубовији или Бајиној Башти, сусједним општинама преко ријеке Дрине у Србији. Због изразито високих тензија међу Муслиманима и Србима јуна 1990. године донесена је одлука од стране југословенских органа о измјештању наоружања територијалне одбране са подручја општине Сребреница и Братунац. Око 1.300 пушака и других материјално-техничких средстава из општине Сребреница и одређена количина из општине Братунац измјештено је у касарне Југословенске народне армије и Територијалне одбране на другим подручјима Босне и Херцеговине.
Након што су националне странке у Босни и Херцеговини основане на нивоу републике, у другој половини 1990. године започело је оснивање странака и на нивоу самих општина. У Сребреници су 19. августа 1990. одржане оснивачке скупштине Странке демократске акције (СДА) и Српске демократске странке (СДС). Тог дана у Глогови (општина Братунац) и Поточарима (општина Сребреница) каменицама су нападнути аутобуси у којима су се налазили Срби, који су се упутили на оснивачку скупштину СДС-а. Све ово је условило да у појединим селима општина Братунац и Сребреница освану барикада и наоружане сеоске страже, без обзира да ли су села већински била српска или муслиманска. Средином 1990. основана је прва паравојна муслиманска организација у Подрињу, у Устиколини, код Фоче. Припадници те екстремне групе заклели су се на ,,Кур’ан да ће се, у име Алаха, борити за одбрану вјере“. Почетком 1991. основана је Патриотска лига, најорганизованија и најмасовнија муслиманска паравојна формација, практично војна формација СДА, која је своју идеологију темељила на постулатима Муслиманског братства. Један од војних огранака Патриотске лиге биле су и Зелене беретке основане у Сарајеву 31. марта 1991. године. У рад и дјеловање Патриотске лиге били су укључени и чланови СДА из Сребренице, предсједник Скупштине општине Бесим Ибишевић, народни посланик у скупштини БиХ Ибран Мустафић, као и начелник Станице јавне безбједности Сребренице Хамед Салиховић. Посљедњи покушај да се криза у Босни и Херцеговини ријеши на миран начин дошао је од стране португалског амбасадора при Европској заједници Жозеа Кутиљера, који је током фебруара и марта 1992. водио преговоре са све три националне заједнице у БиХ. Након пет рунди преговора, 18. марта 1992, лидери три националне странке, СДА, ХДЗ и СДС, потписали су изјаву о принципима нових уставних рјешења за БиХ (Кутиљеров план), према којој је БиХ требала да остане у тадашњим границама као једна држава с три конститутивне јединице, од којих би свака шрипадала једном од три народа. Према понуђеним картама, Муслиманима би припале 42 општине и 44% површине, Хрватима 20 општина и 12% површине, а Србима 37 општина и 44% површине. Изван националне заједнице, односно ван општина гдје су били већина, остало је живјети 18% Муслимана, 59% Хрвата и 50% Срба. Свега седам дана након потписивања споразума представници ХДЗ и СДА одлучили су да одбаце Кутиљеров план те да покрену механизме за стварање унитарне Босне и Херцеговине. Одлуком Предсједника Предсједништва Алије Изетбеговића од 3. априла 1992, а упркос противљењу српског члана предсједништва, наређена је мобилизација јединица ТО свих општина и града Сарајево, гдје је уједно интегрисана Патриотска лига и Зелене беретке. У складу са овом одлуком, већ сљедећег дана (4. априла) започела је мобилизација муслиманског становништва на територији општине Зворник. Истог дана муслиманске снаге ТО преузеле су контролу над градом док се Кризни штаб Српске општине Зворник повукао у Каракај, 3 километра сјеверноисточно од Зворника. Борбе у општини Зворник између муслиманских територијалаца, у основи припадника Патриотске лиге, са једне стране и Југословенске народне армије и српских територијалаца са друге стране започеле су 9. априла 1992. године. Значајне снаге муслиманских територијалаца налазиле су се на Кула граду, предграђу Зворника и средњовјековној тврђави, која доминира изнад града. Са ове доминантне позиција, муслимански снајпери су држали град под сталном опсадом, те је борба за Кула град постала и битка за Зворник. Пред борбама које су односиле жртве на обје стране, масовно су избјегли цивили, и Муслимани и Срби. У истом периоду док су трајале борбе у околини Зворника, на територији Сребренице, припадници муслиманске територијалне одбране основали су низ ратних станица полиције састављених искључиво од муслимана. Дописник ТАНЈУГ-а извјестио је 18. априла 1992. да су почеле жестоке борбе на територији општине Сребреница између Југословенске народне армије и српских територијалаца са једне и муслиманских снага TO са друге стране. Из засједе у селу Поточари, под командом Насера Орића, једна група муслиманских војника 20. априла убила је пет припадника ЈНА. Тих дана цивилиних жртава било је и међу Србима и међу Муслиманима у Сребреници. Крајем априла Југословенска народна армија потпомогнута српским територијалцима успјела је да савлада муслимански отпор на Кула Граду и да успостави пуну контролу над општином Зворник. Током ове операције у селу Снагову страдало је, како наводе одређени муслимански извори, 36 становника овог муслиманског села. Почетком маја изнтензивирале су се нападачке активности муслиманских оружаних снага на подручју општине Сребреница. На православни празник Ђурђевдан, 6. маја 1992. нападнуто је српско село Бљечева у општини Братунац, као и село Гниона у општини Сребреница, које су муслимански територијалци спалили, а том приликом убили су пет цивила српске националности. Сљедећег дана у непосредној околини градског језгра Сребренице убијено је 10 цивила српске националности, а 8. маја из засједе убијен посланик у Скупштини БиХ адвокат Горан Зекић. Убиство Горана Зекића, првог Србина Подриња, покренуло је низ реакција широм Сребреница и Братунца. Истог дана када је убијен Зекић започео је масовни егзодус Срба из урбаног дијела Сребренице, а већ сљедећег дана у град су ушле муслиманске јединице под командом Насера Орића, које су преузеле контролу над градом те углавном протјерале и убиле малобројне преостале Србе. Као одговор за убиство Горана Зекића и оно што се догађало у Сребреници и њеној околини, Мирослав Дероњић 9. маја 1992. године наредио је напад на село Глогову, најјаче и највеће СДА упорште на територији општине Братунац. У нападу на село, страдале су 64 особе муслиманске нацоналности, међу којима је било и цивила. Пред Хашким трибуналом Мирослав Дероњић је због овог напада осуђен на казну од 10 година затвора. Током маја, јуна и јула 1992. године још увијек нису постојали јасно дефинисани фронтови између зараћених страна, те из тог разлога долази до већих страдања цивилног становништва и са једне и са друге стране. Могло би се рећи да су поједина села била утврђене тачке које су се браниле, углавном властитим средствима, тј сеоским стражама, наоружаним углавном пјешадијским оружјем, док су путне комуникације припадале оној војној сили која се у том тренутку њом кретала. -
На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.
Komentariši