U svijetu je velika potražnja za svim energentima – električnom energijom, naftom, a posebno gasom, koji se nalazi u samom središtu geopolitičke borbe između velikih sila, pre svega na relaciji EU–SAD–Rusija. Energetski stručnjak Željko Marković kaže da Srbija, za razliku od članica EU, još uvek nema obavezu da raskine ugovore s Rusijom o isporuci prirodnog gasa, ali da će se ta situacija verovatno promeniti kako se budemo približavali evropskim integracijama. Zbog toga, kako ističe, ključno je raditi na diverzifikaciji izvora snabdevanja.

Govoreći za RTS, Marković ističe da gas trenutno predstavlja prelazni energent u globalnoj energetskoj tranziciji ka obnovljivim izvorima i napuštanju fosilnih goriva. Ne koristi se samo za proizvodnju struje, već i za grejanje i industrijske procese, kao i u domaćinstvima.

„Zavisnost svih zemalja od gasa je i dalje izuzetno velika. Biće potrebno još dve do tri decenije da i gas postane neželjeni energent u potpunosti“, rekao je Marković.

Evropa je do početka sukoba u Ukrajini bila snažno oslonjena na ruski gas, ali je zatim krenula u ubrzanu zamenu tog izvora – uglavnom putem uvoza tečnog prirodnog gasa (LNG) iz SAD, kao i povećanih isporuka iz Norveške. Ipak, jedan deo gasa i dalje dolazi iz Rusije.

Logističke i cenovne prepreke

Na pitanje da li Evropa može bez ruskog gasa, Marković ukazuje na logističke izazove, jer je za LNG potreban dodatni infrastrukturni kapacitet – terminali za prihvat, postrojenja za regasifikaciju i transportna mreža. Osim toga, cena LNG-a je viša jer uključuje dodatne faze prerade i prevoza.

„Gas iz cevi, direktno putem gasovoda, i dalje je jeftiniji od LNG-a. Upravo zbog toga neke države i dalje nevoljno prihvataju potpunu zamenu ruskog gasa“, dodaje on.

Evropska unija je, međutim, postavila jasne ciljeve: do 2025. godine planira se obustava tzv. spot ugovora sa Rusijom, a do 2027. i svih dugoročnih gasnih ugovora.

Položaj Srbije

Srbija trenutno većinu gasa – čak 85 odsto – uvozi iz Rusije, preko gasovoda „Turski tok“, dok manji deo dolazi iz Azerbejdžana. Zbog toga je, kako Marković navodi, ključno da se unapredi infrastruktura i ostvare novi sporazumi, kako bi se obezbedila energetska bezbednost u svetlu budućih političkih promena.

„Nemamo još obavezu da se priključimo evropskoj zabrani, ali kako budemo napredovali ka članstvu, moraćemo da uskladimo svoju politiku“, upozorava on.

Energetska tranzicija i uloga Kine

EU planira da do sredine 21. veka potpuno eliminiše fosilna goriva i pređe na obnovljive izvore. U toj tranziciji sve značajniju ulogu ima Kina, koja dominira tržištem solarnih panela i vetrogeneratora. Marković podseća da čak 90 odsto solarne opreme koju koristi EU dolazi iz Kine, a značajan deo i opreme za vetroparkove.

„Evropa pokušava da smanji tu zavisnost, ali konkretnih rezultata još nema“, zaključuje on.