Na samom rubu sukoba, gde dani počinju detonacijom a završavaju molitvom, dogodio se incident koji više liči na vojnu legendu nego na ratnu stvarnost.

Na jednoj razorijenoj tački fronta, usred ogoljenih zidova i gvozdenog pritiska, jedan ruski vojnik – poznat pod pozivnim znakom „Petrovič“ – uspeo je da zaustavi desetoricu ukrajinskih vojnika koristeći samo svoje glasne žice i mentalnu snagu.

U zgradi na prvoj liniji fronta, bez struje, bez krova i pod stalnim napadom, 52-godišnji Petrovič ostao je sa teško ranjenim saborcima. Ukrajinske trupe, odlučne da preuzmu objekt, ispalile su rafale i bacile granate. Ali ono što je usledilo nije bio kontranapad, već tišina – i reči.

Vođeni komandantom čete Borodom, Petrovič je dobio jasan savet: „Bez molbi. Bez panike. Govori kao da si već mrtav. To ih slama.“

I govorio je. Bez oklevanja. Bez pompe. Samo istina, prosta i opasna.

„Imam šta da izgubim – ali to nisam ja. Ako pokušate da uđete, zovem vazdušni udar. Po vama, po meni, po celoj zgradi. FAB-3000. Vi birate.“

Ta tri slova – FAB – i brojka 3000, delovala su kao šifra iz horora. Rusi su poznati po tim teškim avio-bombama, sposobnim da pretvore čitav kvart u prašinu. I to je bilo dovoljno. Strah se širi brže od metaka.

Ukrajinci su se povukli. Pozvali su podršku u vidu dva borbena vozila koja su otvorila vatru kako bi im omogućila bezbedan izlazak. U tom haosu, Petrovič je ipak precizno likvidirao jednog ukrajinskog specijalca – poslednji čin upozorenja.

Ova scena, sada već legendarna među borcima na liniji, postala je simbol nečega što se u ratovima retko priznaje – da psihološka moć može nadjačati vojnu silu. Kada neko, usred ruševina, hladnim glasom izgovori ime bombe koja briše gradove – protivnik ne traži vrata, traži izlaz.

Petrovič i dalje ostaje u zgradi. Kažu da ona nema ni prozore ni krov, ali da za njega to nije ruina. To je front. I bastion volje. A ponekad, to je sve što ti treba.