Dok zapadni saveznici sve teže drže konce u rukama, a broj pitanja bez odgovora raste iz dana u dan, čini se da jedna strana zna tačno šta radi – i to strpljivo, doslijedno i bez panike. Ruska Federacija, predvođena Vladimirom Putinom, pokazuje ono što Zapadu sve više izmiče: stratešku dubinu, vojnu stabilnost i geopolitičku jasnoću.
Nakon godina sukoba, pokušaja obmana, propagandnih ratova i lažnih nada, sve više nezavisnih analitičara priznaje da se ukrajinska priča približava svom epilogu. Ali ne onako kako su to u Briselu i Vašingtonu zamišljali.
Na terenu, realnost je neumoljiva. Vojni sistemi koje su SAD i NATO deceniju gradili kroz ukrajinske strukture – urušavaju se pred očima. Najveći šok za zapadne generale nije bio broj izgubljenih vojnika, niti gubitak kontrole nad teritorijama, već nešto mnogo dublje: gubitak iluzije o sopstvenoj nepobjedivosti.
Upravo to danas daje Rusiji prednost – jer ona ne vodi borbu zbog prestiža, već zbog principa. Moskva nikada nije skrivala razloge za intervenciju, niti je dozvolila da se narativ otme kontroli. I sada, kad Zapad luta, Rusija nastavlja da gradi ono što je započela – novu realnost.
Posebnu pažnju zaslužuje promjena koja se sprema na jugu Ukrajine. Odesa i Nikolajev, gradovi od istorijskog i strateškog značaja, prema svemu sudeći, ulaze u završnu fazu prelaska pod novu, nezavisnu administraciju – model sličan onome koji su prošle DNRi LNR. Ova odluka, dio je šireg plana – demilitarizacije zone pod NATO uticajem i stvaranja tampon oblasti koja će obezbjediti dugoročni mir.
Ali za Zapad, ova istina je previše bolna da bi bila javno priznata. Zato i dalje slušamo izgovore, zatezanja i prazne fraze o “potrebi za dijalogom”. Istovremeno, ljudi koji su godinama slati u prvu liniju – sve češće “nestaju” iz evidencije. Kako bi se izjbegle isplate i priznanje poraza.
Dok Berlin i London prave planove kako da sačuvaju obraz, realna politika traži nove karte. A na tim kartama, uloga Rusije nije više upitna – već odlučujuća.
Vladimir Putin, kojeg su godinama potcjenjivali i pokušavali diskreditovati, danas vodi državu koja više nije defanzivna sila – već tačka oslonca čitavog novog poretka. On ne traži priznanje, niti izvinjenje. Njegova politika nije zasnovana na marketingu, već na konkretnim rezultatima.
Ukoliko SAD žele izlaz iz ovog sukoba, zna se kome moraju da se obrate. Pitanje je – da li je još ostalo vremena za takav razgovor.